U najnovijem intervjuu za Novi magazin, Rodoljub Drašković, predsjednik poslovnog sistema “Swisslion Takovo”, otvoreno govori o svom putu revitalizacije Vršačkih vinograda koje je 2017. godine kupio iz stečaja. Istovremeno, on se osvrće na stanje privrede u Srbiji, ističući neophodnost podrške domaćim preduzetnicima u odnosu na povlastice koje strani investitori uživaju.
U intervjuu, Drašković govori i o svom iskustvu u Hercegovini, gdje je pokrenuo brojne privredne inicijative, uključujući industriju, trgovinu, turizam i sportske sadržaje. Iako je angažovan na stvaranju novih radnih mjesta i razvoju lokalne ekonomije, Drašković ističe razočaranje zbog neispunjenih obećanja vlasti Republike Srpske.
Intervju za Novi magazin prenosimo u cijelosti:
Vršačke vinograde je kupio 2017. godine iz stečaja, posle nekoliko neuspešnih privatizacija, brojnih afera i desetina krivičnih prijava koje su pratile sumnjive poslove onih koji su pre njega pokušali da uđu u vlasništvo najvećeg vinogorja na ovim prostorima. Bila je to ruina i pustoš, opljačkana i devastirana kompanija na kolenima, kaže naš sagovornik, Rodoljub Drašković, predsednik koncerna Swissilion-Takovo i ponosni vlasnik obnovljenog Dionisovog carstva u Vršcu koje nosi naziv vinarije „Drašković“. Od nekadašnjeg vinskog podruma, Helvecije 1880 gde razgovaramo, Drašković i njegov tim su stvorili raj za hedoniste, a od skršenih plantaža nepregledna polja novih zasada, gde danas raste organsko grožđe vrhunskog kvaliteta. Usred išpartanih zelenih vreža, u podnožju vršačkog brega izdiže se dvorac koji je naš sagovornik namenio umetnicima, ljudima duha i stvaralaštva.
U kakvom su stanju stvarno bili Vršački vinogradi kada ste ih kupili?
Da vas podsetim da sam ja nameravao i ranije da ih kupim, ali mi birokratija nije dozvoljavala i tek kad su sasvim uništeni sam uspeo. Kupio sam ih iz stečaja i nije me zanimala cena, kao što me danas ne zanima nikakav profit odavde. Znao sam da samo ja mogu da oplemenim i vratim dušu vršačkom vinogorju, jer kako pre 200 i 300 godina tako je i danas ovo podneblje od Boga dato. Sastav tla, položaj, ruža vetrova i ovo zemljište stvaraju vrhunske sorte grožđa, a onda i vina i to je trebalo sačuvati, obnoviti i nadograditi da ostane i živi i posle svih nas. Vršački vinogradi imaju dugu tradiciju, ali Vršac i Srbija nisu ništa uradili na razvoju vinogradarstva i vinarstva u ovoj regiji. Naprotiv, uništavali su ono što su generacije stvarale. Šta sam zatekao, pitate – opljačkano je sve što se moglo pokrasti, sve je prodavano, preprodavano i razvlačeno dok nije dovedeno do urušavanja. E tada sam ja došao na red da ovo kupim.
Šta je u procesu revitalizacije bio najveći izazov?
Zatekao sam pustoš-zapuštene vinograde, rasturena vinarija, ruinirane proizvodne hale. Međutim, ja sam imao jasnu viziju šta i kako treba da se radi, ali je svakako bilo najizazovnije vratiti vinograde u stanje u kome će davati visokokvalitetno grožđe. Trebalo je sve osposobiti da se može ući sa najmodernijom mehanizacijom u obradi i negovanju vinograda. Mi smo do danas iskrčili preko 50 odsto starih vinograda i stalno podižemo nove.
Ranije ste kazali da ćete uložiti 50 miliona evra. Da li je ova investicija pri kraju?
To je već sve završeno i mi nastavljamo, jer ovo nije biznis od koga ja, kako sam rekao, očekujem profit. U pitanju je dugoročna investicija i verujem da će se sve otplatiti tek za 30 godina. Podizanje samo jednog hektara novog zasada košta oko 30.000 evra, a na novu berbu se onda čeka godinama. Mi smo u vinariji kupili najsavremeniju opremu zahvaljujući kojoj danas proizvodimo kvalitetnija vina od Francuza ili Italijana. Moj krajnji cilj je svakako da se bavimo organskom proizvodnom grožđa, a onda i vina.
U taj proces se već ušlo?
Da, nama sada ostaje da i dalje krčimo stare zasade i podižemo nove. Takođe, imamo parcele na kojima radimo revitalizaciju vinove loze i čokota, što podrazumeva očuvanje starog korena i podmlađivanje biljke što zovemo „zlatni čokot“ jer stvara najkvalitetnije grožđe odnosno vino. Što se tiče organske proizvodnje, podsetiću vas da smo mi u Juvitani sasvim prešli na ovu vrstu hrane. Imamo svoje plantaže organskog voća u Makedoniji a ako čitavo čovečanstvo gleda kako da se zdravo i prirodno hrani, zašto mu ne bismo ponudili i organsko vino koje hrani i duh i telo?
Delujete prilično rasterećeno dok će se mnoge vaše kolege požaliti na privredni ambijent u kome država favorizuje strane investitore. Šta vi kažete?
Ja se zaista trudim da kroz poslovanje podižem domaću privredu i verujem da sam jedan od retkih. Gledam da uvek radimo sa našim ljudima, bilo da je reč o proizvođačima sirovina ili ambalaže, o dobavljačima u trgovini, industriji, ugostiteljstvu. I to je veoma važno, jer je aktuelni sistem uspostavljen tako da uništi domaću privredu.
Kako?
Pa daju se subvencije direktnoj konkurenciji recimo Swisslion – Takovo u oblasti trgovine. I tu nije samo reč o nama, svi domaći poslodavci dele istu sudbinu. Takovo 70 godina održava proizvodnju voća i povrća u Šumadiji, a vi dodelite milionske subvencije konkurentu koji će praviti sok. Samim tim država, niko sa strane, nego naša država stvara nelojalnu konkurenciju. I da se razumemo, ja se ne žalim, niti nešto tražim sem istih uslova privređivanja, pod kojima ovde posluju stranci. U takvoj atmosferi onda možemo da konkurišemo jedni drugima na zdravim osnovama i takmičimo se kvalitetom i standardom.
Kakva je situacija sa radnom snagom? Jeste li imali problema da pronađete kvalitetan kadar?
Ne, nikada. Mi školujemo kadrove kroz naša preduzeća. Šta to znači? Uzimamo sa biroa, uzimamo svršene stručnjake sa fakulteta i osposobljavamo ih kroz praksu. Njima je potrebno tri godine rada i oni izrastaju u vrhunske ekonomiste, programere, tehnologe ili računovođe. Samo im je potrebno ponuditi praksu i strpljenje.
Dobili ste državljanstvo Severne Makedonije; jeste li tamo domaći ili strani privrednik?
Tamo sam domaći privrednik i veoma sam zadovoljan odnosom vlasti prema privrednicima. Kada me je bivši premijer pitao šta oni treba da urade da bih ja razvijao svoj biznis, ja sam rekao samo da mi ne smetaju. I tako i jeste. Mi čekamo dozvole za izgradnju turističko-ugostiteljskog kompleksa na Prespanskom jezeru i verujem da će to, kada završimo, biti najveći takav kompleks na ovim prostorima. Trenutno je tamo 35 hektara zaparloženog, ruiniranog prostora, nekadašnjeg kampinga u vreme stare Jugoslavije. Sve ćemo srušiti i iz temelja sagraditi nove hotele, restorane i prateće sadržaje.
Svojevremeno ste nešto slično uradili u Trebinju kroz izgradnju Grada Sunca. Šta znači to kad kažete da ste se povukli iz Hercegovine?
Ja u Trebinju imam više od 2.000 zaposlenih. Nikad svoj narod i svoje ljude nisam ostavio pa neću ni sada. Grad Sunca radi punim kapacitetom, rade trgovine, radi industrija i sem nas u Republici Srpskoj nema industrije tog obima.
Dakle, biznisi ostaju?
Samo da vas podsetim da sam se ja u Hercegovinu vratio da bih pomogao njenom ukupnom privrednom razvoju. Pored revitalizacije i spasavanja mašinske industrije, pokrenuli smo prehrambenu industriju, trgovinu, hotelijerstvo, izgradili smo sportske terene, akva-park, ugostiteljske objekte, ali sam shvatio da politika u Republici Srpskoj ima jedini interes-da uzima novac da privrede.
Šta se stvarno dogodilo?
Sva obećanja od režima u Republici Srpskoj su izigrana. Jednostavno, ja sam izigran. Meni njihova pomoć nije potrebna, ali je neophodno stvoriti privredni ambijent koji će doprineti sveukupnom razvoju RS. Obećavano je da će se stvoriti zdrav privredni ambijent, da će se izgraditi nova infrastruktura, putevi, aerodromi… Celih 15 godina pratila me je laž i prevara, od strane režima RS, a zna se ko čini taj režim. Naime, RS je danas feudalna tvorevina i u takvim privrednim, društvenim i političkim prilikama nemam nameru da investiram. U Republici Srpskoj jedino cveta korupcija, i to na svim nivoima. Moje investicije svakako neće propasti, ali sam odlučio da više ne investiram. Moja preduzeća u Bosni i Hercegovini danas uspešno posluju i garantujem da će tako ostati i u budućnosti.
Na kraju bih dodao da sam se vratio u Srbiju da bih radio na investicionom razvoju, kako industrije, tako i trgovine, turizma, da ponovo uspostavim sistem strateškog partnerstva sa domaćom privredom. Jedino domaća privreda je ta koja čini pogonsku energiju za sveukupni privredni razvoj Srbije.
Jasan je naš zahtev da se Srbiji obezbedi stabilan privredni ambijent. Da se naš novac koji izdvajamo za budžet i druge fondove ne troši na dovlačenje stranih investitora. Ako želimo brz privredni i društveni razvoj Srbije jedini stožer čini domaća privreda.